You are here

Житие на св. Павел Тивейски

В ТОИ ЖЕ Д͠НЬ ЖИТИЕ И ЖИЗНЬ ПРП(Д)НАГ И БГѠНОСНАГѠ Ѡ͠͠ЦА Н͠͠ШЕГѠ ПАВЛА, ЕДИНАГѠ В ПОУСТЫНИ

1. Въ мнѡги(х) многаж(д)ы взыскание ѡно, ѿ того первое поустыни житїе начѧтъ быти. Цїи бѡ ѿ первы(х) пѡмѧоувше, ѿ бл͠женна(г) Илїа и Иѡанна начѧтѡк прїимши, иже в пꙋстыни пребывати, гл͠ють. Нам же Илїѧ бѡле ѡбавлѧет сѧ бывы ꙗкѡже единъ, Иѡа(н) же преж(д)е рож(д)енїа своегѡ начать пр(о)рковати. Дроузїи же пѡ множаишїи славѣ – Антонии сегѡ началникъ бысть. Чтѡ(ж) ли паче же сеи раз(д)ѣлнѣ имѣти ѡбразъ, не то(и) же прежде всѣхъ бы(с), преж(д)е бѡ тѡго мнози в се б͠гочстивное рвенїе нарекѡша сѧ. Амать же что же ли оубѡ ни и Макарїи, оу͠чнка Аньтонїева, ѿ неюже и пѡгребень бы(с), ꙗкоже и до дн͠ешнѧгѡ засвидѣтельствꙋють Павла фивескагѡ вещи сеи началника быть. И мы оу (л. 139 об.) бѡ ѡ семъ извѣстꙋемъ. Что оубо Антониѧ не токмѡ еллиньскїи гла(с), но и римьскїи засвѣдѣтельствѡва зѣлна нѣкаа Павла ѿ зачала же и до конца ꙗже азъ написати пѿща(х) сѧ. Ꙗже въ средѡверьстїе пожи, ꙗже ѿ дїавѡла подꙗтъ искоусы – не дѡстигъ множаишихъ написати.

2. Ꙗ(ж) прї Декїи и Валерианѣ гѡнителю, в не(ж) времѧ Кѡрнилъ бѣ в Римѣ, Кѵприанъ в Хартагенїи бл͠женѣ скончасте сѧ, мнѡги въ Єгѵптѣ и Фиваидѣ црькы напасти пострада. И всѧкъ хр(с)тїѧнинъ тщаше сѧ за имѧ И͠с Х(с)а мече(м) оусѣченъ быти. Но враг д͠ша взѧти мыслѧше.

3. Кѡмоу бо пребывающꙋ в вѣре ст͠моу нѣкоемꙋ м͠чкоу, и тѣмже древомъ и ранамї пѡбѣдившоу, приготѡвлѧше, медѡмъ нѣкацѣмъ пѡмазавъ пѡ всемоу тѣлоу, тѣмже съжещи сл͠нцемъ, роукама ѡпаки свѧзанама лежаща. Вѣстѡ, ꙗкѡ ѿ моушныхъ спѡдѡбит сѧ раж(д)ежены(х), лютѡстїи ѡн же не пѡвиноу сѧ. Дрꙋгаго же еще сꙋща в тꙋ же верстоу и цвѣтоуща, въ вертѡгра(д) ѡбычаи имꙋща провари въвести. Какѡ тꙋ по чиноу свѣтлѡстии крїнъ и цвѣтець блѥщенїемъ, и сѡІ (л 140) гласно текꙋщимъ вѡдамъ, легкѡ шоумѣнїемъ листвиѧ, на постелї мѧгцѣ възнака растѧгше и оувѧзавше юзами, ѡставиша. Всѣм же ѿше(д)шемт, блоудница нѣкаа, бестоу(д)но прише(д)ши, начатъ неѡслабнѣ прїимати за выю его и, ꙗко(ж) се есть г͠лати смѣ(х), рꙋкама моужю держати таинаѧ, да, тѣлꙋ въ двоистр(с)тїе по(д)вигшоу сѧ, пѡбѣдоу свою сътвѡрить бестоу(д)наа, неч(с)тѣ прише(д)ши. Да срамѡтоу воинꙋ Г(с)ню съдѣеть, что(ж) смышлѧти, еже ѿ страсти непѡ(д)виженое и хѡтѧщоу побѣж(д)еноу быти ѿ двострастїѧ? И се же с небе(с) дохноувъ, хоплениемъ ꙗзыкъ свои оукоушъ, на лице еи плюноу, и тако двостр(с)тїа пѡхѿ ѿсѣче за болѣзное величествѡ.

4. Пѡ томоу же оубо времени, в неже такова(а) съдѣвахоу, в нижнїи Фиваидѣ бл͠женны Павелъ со свѡею си сестрою, бывши еи замоужемъ оуже, ѡбема шц͠еви оуже оумершоу, и їменнаго причастиа Павелъ небрегъ, лѣтѡ(м) двѣма на десѧть сыи, книгамже еллѵньскымъ и егѵпетъским дѡ конца извыкъ, къ д͠ши и крѡтости прилагаа, Б͠а любѧ, еще соущꙋ гонению, во своеи си веси живыи. (л. 140 об.) Но и помислы чл͠ческыа и презѡрьствѡ съдѣѧти не хѡтѧщоу не ноудить? И мꙋжь бѡ сестры его сегѡ предати тщаше сѧ, еже хранити потребнѡ бѣ. И не жены же слежы, ни рѡда ѡбычаи, ни Бѡ(г) же, всѧкаѧ имѣꙗи, ѿ негоже прелѡженагѡ помысла сего вратити, но терпѧше, сꙋровъствѡ во бл͠гоч(с)тиѧ мѣсто совръшати тща сѧ.

5. И абие еже ключеванїе егѡ ꙗкѡ смысленъ оуноша внимаѧ, в поустыню на краснаѧ мыста ѿбѣгъ, гѡнениѧ прочее оукланѧше сѧ и напасть въ пре(д)честие ведѧше сѧ. И пѡмалꙋ пре(д)спѣѧ, ѡбрѣте каменꙋ гѡроу, в неиже пещера бѣ мала, камениемъ завалена. И ѿваливъ, влѣзе в ню и пакы тѣм же каменем затворї ю, несытнѣ вънꙋтренѧа съдѣваѧ. И  абие же видѣ вноутрьюдоу истѡчникъ ч(с)тъ ѕѣлѡ.

6. Се же оубѡ возлюбивъ мѣстѡ, ꙗкѡ(ж) ѿ Б͠га поданое емꙋ на пребыванїе, все времѧ в пꙋстыни живѡта своегѡ сътворив, пищꙋ и одеждꙋ ѿ финика имѣѧ. Да не невѡзможнѡ бꙋдеть мнимѡ, Іс͠а засвїдѣтельствуа и ст͠ыа аг͠глы, тѣмь(ж) ѡбразѡмъ пꙋстынѧприближающем сѧ странамъ срачиньскамъ видѣхомъ мнихи, ихже бѣ единъ всѣ(х) (л 141) Л͠ лѣ(т) в затвѡрѣ, ꙗчнѣнѡ(м) хлѣбомъ и мꙋтною водою питающе сѧ, дроугїи же въ ꙗмѣ дрꙋзїи ветьсѣ еже наричает сѧ еллиньскимъ ꙗзыкомъ живѡтнаа ꙗма, чрес пѧ(т) д͠нь пощахꙋ сѧ пѡ всѧ не(д)лѧ. Сии же невѣрна ꙗвлѧют сѧ невѣрнымъ.

7. Но да на та же възвращоу сѧ, ѿнюдꙋ же бѣхъ и началъ, Р͠ тꙋ и третиѧгѡ десѧти бѣ оуже Павелъ лѣты, нб(с)ное житїе живыи на земли, и девѧть десѧтнагѡ лѣта въ дрꙋзеи поустыни Антонїи живѣше, ꙗкѡже тъи самъ исповѣдаше извѣстнѡ, в похваленїи помысла сыи своего, ꙗко(ж) никтѡже дрꙋгїи въ внꙋтренїиши пꙋстыни мны(х) пребываѧ. Нощїю м͠лꙗ сѧ, ѿкры сѧ сꙋщиимъ дрꙋземъ внꙋтренѣиши, мнѡзѣмъ егѡ болша, к немоуже и потребнѣе пѡбесѣдѡвати. Абие же оугѡ(д)никꙋ прешедъшꙋ, бл͠женыи же старець, тоѧгъ свѡи си носѧ, начѧть поуть шествѡвати, не видѣи пꙋти. Абїе же пѡлоуд͠нїю бывшоу, и с͠лнцꙋ всѧкаѧ раж(д)изающꙋ, не пѡчиваше ѿ пре(д)лежащагѡ поути, глѧ: „Вѣрꙋю Бг͠оу мѡемѡ, ꙗкѡже раба своегѡ, егѡ(ж) обѣща ми, пѡкажеть“. Абие же оузрѣ ч͠лка въскѡрѣ, коне смѣсна, егѡже сла(в) твѡрець оупѡкента (л. 141 об.) оурїи нарекѡша. Кнемоу же рече: „Тебѣ г͠лю, в кѡеи странѣ рабъ Б͠жїи пребываеть?“ Ѿвѣща же емоу ѡн варварьскѡмъ гл͠сѡмъ, оустраѧ паче г͠лы, ꙗкѡже се изъѧвлѧа из оустъ же оустрашенъ оутѣшати ѧвлѧа сѧ, нождаше к бесѣдѣ. И, деснꙋю рꙋкꙋ прѡстеръ, желаемыи казаше поуть. Такѡ же пѡ ширѡцѣ полѧнѣ текїи, ѿ ѡчїю дивѧщоу сѧ Антѡнию навидимъ бы(с). Но се же любѡ ли диѧвѡлъ къ оудивленїю емꙋ ѿвѣща, или пѡ обыча(ю) пꙋстыни чю(д)нѣ живѡтъ пѡказаше сѧ – еже что любо рещи есть не мѡжемъ.

8.Тѣмже дивѧ сѧ Антѡнїи ѡ бидѣнїи, еже видѣ, в себѣ же пѡмышлѧѧ, въ дрꙋгоую же вхѡдꙗ оудѡль в нѣкоую каменоу, малѡвъзрастна чл͠ка оузрѣ, пѡсредѣ чела рѡгъ имꙋща, емꙋже и на конець тѣла кѡзиѧ ноги бѧхꙋ. И се же видѣнїе в немъ. Ѡроужїе вѣры и щїтъ надеж(д)оу дѡбры пѡ(д)вижникъ воспрїимъ, - „ктѡ еси“ – видимыи вопрашаше. „См͠ртенъ есмь сзъ, и къ пребывающимъ в пꙋстыни, - рече, - еаже мнѡгоразличнѡе ꙗзыкъ двѡбѣшениее срѣте, сатоуръ же нарицаемо. Чистии м͠ленїе приношоу ѿ стада свое(г). (л. 142) Мл͠им сѧ, да ѡбщаго Вл(д)кꙋ мл͠и те ѡ на(с), ибѡ сп(с)нїе мироу пакы прихѡдѧщее оувѣдѣхѡ(м), и въ всю землю изыде вѣщание егѡ“. Сицеваа же емꙋ гл͠ющоу, старець пꙋти шествие помышлѧа, слезами лице си мѡча, радѡваше сѧ еже ѡ Х(с)вѣ славѣ и ѡ пагоубѣ Сатанинѣ. Нѡ и дивѧ сѧ, ꙗкѡже и возможнѡ егѡ слѡвеса разоумѣти, абїе же и тоꙗгомъ си в землю биѧ, гл͠аше: „Гѡре тебѣ, граде Алексан(д)рїискїи, и(ж) въ Б͠га мѣстѡ дѣлом своимъ сѧ пѡланѧеши! Горе тебѣгра(де) блоу(д)ны, б менже всегѡ мира бѣси събираше(с)! И котѡрыи ѿвѣтъ имате имѣти, дивїимъ Х(с)а испѡвѣдающимъ?“ Ꙗкѡ(ж) гл͠ѡмъ его ѿ негѡ скончаемѡмъ, ꙗ(к)же и крилатѡ живѿное бывъ, ѿбѣже. И се же да никомоуже невѣрнѡ ꙗвит сѧ. Бысть бѡ се при ц͠ри Костѧнтинѣ, всеи вселеннѣ пѡслушествꙋющи, въ Алексан(д)рїи такѡмоу животноу низъвести, великѡ чюдеснѡмоу. И пѡ сихъ же, оум͠ршоу емоу“, тѣлꙋ емꙋ раз(д)роушена радма еже ѿ воз(д)оуха пѡмазано бысть змирною, иже въ Антиѡхии къ цр(с)кѡмоу ѡбра(з)оу абие принести.

9. Но ѡбаче на пре(д)лежащее да сѧ возвращѧ, Антонїи нача поути преходѧ, дивїихъ то(л)ка (л 142 об.) слѣда зрѧ в тѡлицѣ ширѡтѣ пꙋстыннѣи, и свѡа же съдѣатї, се же преше(д)шемъ дроугїимъ дн͠емъ, пѡмышлѧа же, се предѡ ѡчима имѣаше, ꙗ(к) невозможно есть ѿ Х͠а егѡ ѡстави(т). Втѡроую же оубо нѡщь въ мл͠твѣ бдѧ, к томоу самѡмоу д͠ни вѡлчїцю видѣвъ начатцѣ гѡры, со многи(м) роутиимъ идꙋщю. Єи же пѡслѣдовавъ и близъ пещеры бывъ, и зьвѣри вше(д)шоу, прише(д) начатъ ѧко(ж) видѧ, пѡ писанномꙋ - „съвершите(л) любви стра(х) ѿлагаетъ“ И едва вноутреннїи свѣтъ видѣвъ, ꙗкѡ несытно приносѧ, преже тлъкноувъ же в камень единъ ѿ сегѡ г͠лса сътвѡривъ. Ємꙋже г͠лсꙋ бывшꙋ, блаженыи Павелъ, вхѡдꙋ ѿверьстоу сꙋщꙋ, затвѡри. Тогда же оубѡ Аньтонїи пре(д) дверми падъ, дѡ ѡсмаго часа вхѡдоу сподоби сѧ ѿверсти „ктѡ есмь азъ, - г͠лѧ, - и ѿкꙋдꙋ, и почтѡ приидѡ(х) аще и в себѣ нѣсмь дѡстоинъ видѣниѧ ти И единаче - аще не виж(д)оу, не прѡщоу. Ꙗкѡже и дивїа приимати, а челѡвѣка пѡчто ѿмещеши сѧ? Взыскахъ бѡ и ѡбрѣтѡ(х), клеплю же, да ми ѿверзеть. Єгоже аще не пѡлꙋчю, да з(д)ѣ да оумрꙋ пред дверьми ти, да поне тѣло мое ви (л. 143) дѣвъ, погребеши“. Сицеваа же емꙋ засвидѣтельствꙋющꙋ, едва ѿвѣтъ полоучи, бл͠женнѡмоу Павлꙋ глющю: „Никтоже такѡ ищеть, претѧ, и никтѡже со слезами ѡгл͠оуетъ“.Такѡ(ж) радостꙋѧ, вхо(д) емꙋ ѿверзе. И абїе целѡвавь дрꙋг дрꙋга, кож(с)о ближнѧгѡ своимъ именемъ целѡваше.

10. И пѡ ст͠ѣм же целѡванїи сѣдшоу Павлоу съ Антониемъ: „Кѡего селика троуда свзыска? Зриши съгнивша старца, видиши чл͠ка, прахѡмъ в малѣ боуꙋща. Но пѡнеже любы всѧ терпить, рци ми, м͠лю тѧ, како есть рѡдъ ч͠лчь, и въ искѡнныхъ градихъ новѣша зданїа въставша, какѡ же ли миръ ц͠рюетъ, и лѣтъ сихъ к͠нзи ѿ бѣсѡвьскыхъ прелщенїи пленении бывають?“ Се же слѡво бесѣдꙋющема има, абїе оузрѣста птицоу, нарицаемꙋю вран, на вѣи сѣдѧща. Ꙗкѡже ѿтꙋдѣ с молчанїемъ прилетѣвъ, весь цѣлъ хлѣбъ ношаше, ѡнѣма же дивѧщема(с) емоу, предъ лицема ею пѡложи. Емоу же пѡ ѡшествїи г͠ла Павелъ Антонїю: „Г͠ь нама ѡбѣдъ пѡсла. Вѡистиноу бѡ оубо, ꙗкѡ единоу часть оукроу(х) хлѣба прїимахъ. Но пришествїа ти радъча своима си вѡино (л. 143 об.) ма Х͠с въ двои сꙋгꙋби пшеничное се“.

11. Что(бо) оубо Го͠у оугож(д)ьша, близъ же абїе источника ѡбьсѣдѡста. Се же абїе начаста бѣдити сѧ, кто ею да прелѡмить хлѣбъ. И даже бѣдиста сѧ, абие приспѣ нѡщь. И едва оубѣдиша сѧ, ѡба приимша хлѣбъ, вѡ имѧ Г(с)не. Прелѡмиста. И Г(с)а пѡхвалша, чре(з) всю нѡщь пѡюща, бдѣста. Дн͠и же бывшоу, Павелъ такѡ рече къ Антонию: „Паки ти, брате, в сию страноу прїити лѣпѡ есть, паки съклевретника моегѡ ѡбѣща ми Х͠с. Но понр(ж) оуспениѧ моегѡ времѧ пре(д)стѡит и ꙗкѡже всег(д)а желахъ – ѿришити сѧ ѿ житиѧ сегѡ и быти оу Х͠а, кѡнчавшоу же сѧ лѣтоу, щадить ми сѧ праве(д)ныи вѣнець, ты же оубѡ посланъ еси ѿ Б͠га въ земли съхранити тѣлѡ мое, паки же землю земли предаси“,

12. Сим же реченѡмъ бывшемъ, Антонїи прѡслезив с(ѧ), г͠лше, стенѧ, не ѡставленоу бытї ѿ негѡ, нѡ спꙋтникꙋ емоу быти поути мл͠ѧше сѧ. И сеи: „Непѡтребьнѡ бо, - рече, - искати своихъ но ближниѧ(г). Наносить бѡ ти тѧготꙋ скорбь плѡтнаѧ, но прѡчїи не внѡсить братїи, да то пѡдражателе боудꙋть. Ꙗкѡже бѡ не ѿрещити сѧ мѡлю (л. 144) и си(х) не ѿврещити сѧ, и ѡдеж(д)оу юже ти бѣ Афанасии еп(с) копъ далъ, на ѡбитїе тѣлоу моемꙋ прїнести“. Се же бл͠жнны Павелъ спѡдоблѧа, ниже ни ѡдѥж(д)а желаа, ꙗкѡ вѣдыи, въ земли есть сътлѣти, но да с легѡстию ѿиде(т) житиѧ сегѡ. Въздивѣвъ же семꙋ Антѡнїи, ꙗкѡ ѡ Афанасїи и ѡ ризѣ егѡ слыша, ꙗко Х(с)а егѡ бѣ зрѧ, и въ оутренїи(х) свѡи(х) Го͠у поклонѧꙗ сѧ. На многѡ же ѿвѣщати ничесѡже не смѣ, но с мѡлчаниемъ плача, ѡблѡбызавъ емꙋ рꙋцѣ и нѡзѣ, в монастырь ѿиде, ꙗкѡже и пѡ сихъ ѿ срачинъ восхищенъ бысть.

13. Исе же прише(д)шоу емоу, два оуч͠нка егѡ, ꙗже вѡ многѡ времѧне бѣсте пѡслꙋжила емꙋ, срѣтша же и рекѡста: „Гдѣ тѡлико времѧ бѣ, ѡ͠че?“ Ѡн же ѿвѣща: „Лютѣ мнѣ, грѣшникꙋ, тѡкмо нарѡкомъ мнишеское имѧ носѧщꙋ! Видѣ(х) Илїю, видѣхъ Иѡанна, въистиноу въ раи Павла видѣхъ“. И такѡ же оусты мѡлюа и роукѡю перьси бїѧ, ѿ манастырѧ ѡдеж(д)ꙋ принѡшаше. Мѡлѧщемъ же оуч͠нкѡмъ съвершенѣе ѡ вѣщї наоученомъ быти, рече Антонїи: „Времѧ есть гл͠анию, и и времѧ молчанїю“.

14. И ише(д) вонъ, ни малы пища прїимъ, пꙋъемъ ише(д), идѧше, ѡногѡ жаж(д)а, ѡнѡгѡ очи и оумъ любѧ. Мыслѧше бѡ, не сꙋ (л.144 об.) щоу емоу тꙋ, пѡтребное Г͠(с)ви д͠хъ предасть. Дроугѡмоу же д͠ни наставшоу, къ третиемоу часꙋ, видѣ по пꙋти аг͠гльскиѧ чины и пр(о)рческы, ап(с)льскыи ликы, в нихъже снѣга свѣтлѣиша Павла, блещаща сѧ и на нб(с)на вѡсхѡдѧща. Абїе же оубѡ Антѡнїи ниць па(д), пѣскѡмъ си главꙋ пѡсыпавъ, плача и стенѧ, г͠лаше: „Пѡто мѧ, Павле, ѡставѣ? Пѡчто ми пѡвелѣ ѿити, не ѿ мене кѡнечнагѡ лѡбызаниѧ прїимъ?“

15. Пѡвѣствѡваше же пѡ сихъ бл͠жны Антѡнїи, тѡликѡмоу оускоренїю и прѡчемꙋ пꙋти спѣшнѣ прише(д), ꙗкѡже мнѣти ми, не прелетѣти птицы, еже ѿнегѡ быти пꙋти шествие. И вше(д) же в вертепъ, видѣ на кѡлѣноу клѧчаща ст͠гѡ, гѡрѣ же импуща главꙋ и роуцѣ прѡстертѣ. И ѡнъ же мнѣвъ преж(д)е, ꙗкѡ живъ есть, тѣмже и с нимъ мл͠ѧше сѧ. Ѿ негѡже ни стенанїѧ пѡ обычаю молѧщагѡ сѧ бѣ, разоумѣ же, ѩкѡ и тѣлѡ Бг͠ꙋ на поклѡненїе приведе, и иже всегда же живеть.

16. Тѣмже и ѡбвивъ, положи тѣло съ хвалами и пѣ(с)ньми пѡ преданию хр(с)тианьскагѡ оустава. Прискѡрбенъ же идѧаше Антѡнїи, ꙗкоже бо не бѧше принеслъ мѡтычница, (л. 145) еюже бы, искѡпавше землю, пѡложити. Мыслѧщоу же в себѣ ї паче разъмышлꙗющоу, гл͠ющоу же в себѣ, оумысли абие в мѡнастырь ити: не дѡвѡлнꙋ соущю четыремъ дн͠емъ пꙋти, гл͠аше: „Оумроу и азъ, ꙗкѡже есть праве(д)нѣе – близъ раба твѡегѡ, Х͠(с)е“. Сицеваа же емоу пѡмышлѧющю – се два лва ѿ вноутренѧѧ поустынѧ на нь текꙋща. Ꙗже видѣвъ, Антѡнїи заперьва оубоѧ сѧ, пѡ сихъ же, къ Бг͠оу оумъ си вѡзведъ, ꙗко гѡлꙋбицю ею зрѧ, безъ боꙗзни пребысть. Ѡна же, оудѡбьствѡмъ поути оум(д)рена, оу телесе бл͠женагѡ старца стаста. Ѡвѡ ѡпашьма тѣшаща сѧ, при нѡгꙋ егѡ падѡста, роутїимъ великѡмъ ревоуща, ꙗкоже разоумѣти блженномоу Антонию плачь звѣрью ѡ преставленїи бл͠женнагѡ Павла. Пѡ сихъ же начаста свѡима си нѡгама землю кѡпати и, перьсть же ѿсыпающа, чл͠ка стѡꙗща вкѡпасте днꙋ. Абие троуда свѡегѡ мз(д)оу чающа приѧти, по(д)вижениемъ пѡслꙋшаннымъ, главама пѡкорнама к Антѡнїю пристоуписта, рꙋцѣ емꙋ и нозѣ ꙗзыкѡма лижꙋща, ꙗкѡже и се разꙋмѣти звѣрьма бѣ, ꙗкѡ (л. 145 об.) бл͠гѡслѡвенїа искаста ѿ негѡ. И се(ж) но нестрѡинѣ на славꙋ Бж͠ию състрѡить сѧ, ꙗкѡже бѡ и беслѡвесное ест(с)твѡ большаѧ разоумѣ, и пѡм͠ли сѧ, гл͠ѧ: „Г͠͠и, Бж͠е! Твоегѡ повелѣниѧ свѣнѣ и листъ ѿ древа не мѡжеть оупасти, ниже ѿ птиць в земли стлѣти. Даж(д)ь имъ, ѩкѡже вѣси“. (И) рꙋкою вѡзмахаѧ, ѿити пѡвелѣ. И пѡ ѿшествїи же ею, с͠тое тѣлѡ вземъ, полѡжи е пѡ ѡбычаю. Таче пѡ д͠нехъ ꙗкоже законенъ наслѣ(д)никъ ризоу его приимъ, ꙗкѡже бл͠женны Павелъ ѿ ваии бѣ ю себѣ оустроилъ. И дѡшедъ же вѡ свои си мѡнастырь, всѧ пѡ чинꙋ свѡимъ си сказа оуч͠нкѡмъ. И въ праз(д)никъ же Пасхы и Пентикѡстиѧ, пр(с)нѡ в павлѡвоу ризоу ѡблачаше(с), г͠лѧ:

17. „Ꙗкоже Бж͠ию хѡтѣнию хощꙋ ризоу павлѡвоу имѣти и с вѣрѡю егѡ, ꙗкоже се ц͠рьскоу багрѧницю съ саном еа“. Бо͠у н͠шемоу по(до)бае(т) слава н͠͠нѣ, ї пр(с)но, и въ вѣки вѣкомъ, аминь.

Transcription: 
Симеон Стефанов